Prokleta avlija

prokleta avlija

Početak – opis, zima, sneg do kućni vrata. Тишину ремети једино пригушена препирка двојице фратара који у суседној празној ћелији састављају инвентар ствари које су остале иза фра-Петра. Стари фратар Мијо Јошић гунђа нешто неразумљиво. То је одјек његових давнашњих препирки са покојним фраПетром. Кад их човек тако гледа и слуша, све се у њему и нехотице окреће од живота ка смрти, од оних који броје и присвајају ка оном који је све изгубио и коме више ништа и не треба, јер ни њега нема. Последњих недеља много и често је причао о свом некадашњем боравку у Цариграду. То је било давно. Због својих тешких и замршенихпослова фратри су послали у Стамбол фра-Тадију Остојића, ексдефинитора, ексгвардијана

Некако убрзо по њиховом доласку десило се да је полиција ухватила неко писмо упућено аустријском интернунцију у Цариграду. То је била опширна представка о стању цркве у Албанији, о прогањању свештеника и верника. Писмоноша је успео да побегне. Како у то време није било других фратара који су из тих крајева стигли у Цариград, турска полиција је по некој својој логици ухапсила фра-Петра. Два месеца је остао у затвору »под истрагом« а да га нико није честито саслушао.

1

То је читава варошица од затвореника и стражара коју Левантинци и морнари разних народности називају Депосито, а која је познатија под именом Проклета авлија, како је зове народ а поготову сви они који са њом имају ма какве везе. Ту долази и туда пролази све што се свакодневно притвара и хапси у овом пространом и многољудном граду, по кривици или под сумњом кривице, а кривице овде има заиста много и свакојаке, и сумња иде далеко и захвата у ширину и у дубину.

лакше невина човека пустити из авлије него за кривцем трагати по цариградским буџацима

Претежну већину сачињавају цариградски хапшеници, прави избор најгорег од најгорег што гамиже по цариградским пристаништима и трговима или се завлачи по јазбинама на периферији града. Обијачи, сецикесе, коцкари од заната; крупне варалице и уцењивачи; сиротиња која краде и вара да би живела; пијанице, весела браћа која заборављају да попијено плате или механски разбијачи и укољице; бледи и потуљени јадници који од опојних дрога траже оно што од живота нису могли да добију и зато уживају хашиш, пуше или једу опијум, и не заустављају се ни пред чим, само да би дошли до отрова без ког не могу; непоправљиви порочни старци и непоправљиво пороком упропашћени мла- 7 дићи; људи са свакојаким извитопереним нагонима и навикама које не крију и не улепшавају него их често излажу свету на видик, а и кад их крију сакрити их не могу, јер проговарају на сваком кораку кроз њихова дела

Кад сване дан, здравом и чистом човеку бива нешто лакше. Само мало лакше. Сав тај свет поврви из загушљивих ћелија на пространу авлију и ту се, на сунцу, треби од гамади, превија ране или продужује са грубим шалама и бесконачним, оштрим препиркама и мрачним обрачунавањима

Ту, поред његове зграде ствара се, у сенци, сваког јутра танак круг око неког Заима. Сунце се тек помолило, а разговор већ тече. – Богами си ти видео света, Заимага. – Јесам, али шта ми то вреди кад сам, ево, пострадао и кад су људи погани и не дају живети исправном човеку. А јесам прошао многа места и свуда ми је добро било и људи ме поштовали и признавали, а и ја сам се владао како треба и са сваким лепо и поштено умео. А »потвора« је у том што је оптужен да је растурао лажан новац. Што је најгоре, то није први пут да је под таквом оптужбом. Т

Сам положај Проклете авлије био је чудан, као срачунат на мучење и веће страдање затвореника. Само небо, велико и немилосрдно у својој лепоти, у даљини нешто мало од зелене азијске обале с друге стране невидљивог мора, и тек понеки вршак непознате џамије или џиновског кипариса иза зида.

Управник ове чудне и страшне установе је Латифага, звани Карађоз. Тај надимак му је одавно постао право име и под тим именом је познат не само овде него и далеко изван зидова Проклете авлије. Он је и својим изгледом и свима својим особинама њено оличење. Отац му је био наставник у некој војној школи; тих човек, љубитељ књиге и размишљања, оженио се већ у зрелим годинама и имао је свега једно дете, мушко. До четрнаесте године дечак је добро учио и изгледало је да ће поћи очевим стопама, али тада је његова живост почела да се претвара у бес, а његова бистрина окренула наопаким путем. Дечак је брзо стао да се мења, чак и физички. Отац га је вадио неколико пута из затвора.

И управник градске полиције нашао је »решење«, које је сматрао као једино могуће, дакле најбоље: да младића који је пошао злим путем узме у своју службу. Cитни преступници одају крупне

Тада је почела његова владавина у Проклетој авлији. И траје, ево, већ двадесету годину.

Ранији управник, тврд и искусан старац, имао је крут, класични начин управљања. За њега је било главно да свет порока и безакоња у својој целини буде што јасније обележен и што боље одвојен од света реда и закона. Појединац и његова кривица нису га много занимали. Већ прве године Латиф је, кад му је отац умро, продао велику, лепу очинску кућу у Новој махали и купио једно запуштено, велико имање изнад саме Проклете авлије.

Служећи се преким, само њему приступачним путељцима Карађоз је могао у свако доба дана, право од своје куће, неопажено ући у Авлију. А исто тако, и још боље, познавао је сваког чувара и његове добре и рђаве, јавне и скривене особине и склоности. Рано прегојен, космат и тамне пути, он је рано и остарео, бар на изглед. Али је његов изглед могао да превари човека. Са свих својих сто ока тежине, он је, кад би затребало, био жив и брз као ласица, а његово тешко и млохаво тело развијало је у таквим тренуцима биковску снагу.

У својим разговорима о Карађозу хапшеници су, претресајући сваку појединост на њему, говорили нарочито много и често о тим његовим очима. Једни су тврдили да не види ништа на лево око, други опет да баш на оно десно, исколачено, не види

И Карађоз, обилазећи даље Авлију, у пратњи неколицине чувара, наставља своју игру, сад већ само себе ради, виче да све одјекује, и не може да се заустави. – Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од 19 мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе

. У својој »игри« Карађоз је могао сате да проведе са човеком оптуженим за неку крађу или утају, за силовање, тешку повреду или убиство, да се бенави, да урла или шапуће, да изиграва глупака или острвљеног крвника или човека од срца и разумевања, све наизменице и све са истом искреношћу и убедљивошћу

Само с времена на време јавио би се у њему стари Карађоз, и он би пред задивљеном и сујеверно уплашеном Авлијом изводио неки од својих великих подвига, као пре десетакпетнаест година.

Са чудном мешавином дивљења и огорчења, која се и после толико година осећала у тону и речи фра Петар је опширно причао како је »стари зликовац« на његове очи извлачио признање из неких Јермена, похапшених због проневере у државној ковници металног новца. Из ковнице је полагано али стално нестајао драгоцен метал. Најпосле, ствар је дошла и до самог султана, који је у свом гневу запретио да ће најтежим казнама казнити високе чиновнике, ако крађе не престану а кривци не буду пронађени и држави штета накнађена. Тада је уплашена власт похапсила неколико непосредних криваца из ковнице, а затим читаву једну богату и разгранану јерменску трговачку породицу, јер су конци истраге водили у њихове радње.

Карађоз је тада изнео трговцу, који га је слушао склопљених очију и убрзана даха, цео свој ђаволски план. 24 У њиховим кућама јавила су се последњих дана два случајна обољења. Сумња се да бимогла бити куга. Треба то само објавити и сви ће они, од најмлађег до најстаријег, бити затворени у јерменску болницу за окужене. Ту их се бар половина може стварно заразити и помрети. Наћи ће се људи, споља или из послуге, који ће им за то време упадати у напуштене куће и радње и покрасти и оно што се види и оно што је скривено. А затим, наступиће све оно даље што бива са окуженим и њиховим кућама и имањем.

2

Као увек, у сваком злу, први дани у Проклетој авлији били су најгори и најтежи. Нарочито су ноћи биле неподношљиве.

фра Петар је изабрао један забачен кут

простране ћелије, иза великог проваљеног оџака, и ту се склонио са оно мало ствари што је понео са собом.

…

Казали су и своја имена. Младић се звао Ћамил (Турчин). Фра Петар је рекао своје,прећутавши звање. Иначе о себи и о оном што их је овамо довело нико није рекао ни речи. Стражали су позвали Турчина. Те ноћи фра Петар је дуго мислио о необичном Турчину. Као и јесте Турчин, и није, али несрећан човек је сигурно. На махове, кад би се занео у полусан, чинило му се да је ту поред њега, будан али миран, са својом књигом и својим необичним, финим стварима. У исто време осећао је јасно да је отишао, да га нема

Дошао је други човек у ћелију са фра Петром - Хаим. Ви познајете тога ... Ћамил ефендију? – Ја? како да не! Вас не познајем, опростите, нашли смо се, ето... Не познајем вас, али видим да сте човек од реда и части, а мени је то... Вас не, али њега, њега да. Из виђења, врло добро. Зна га цела Смирна. Све се у Смирни зна. Још у току првог дана фра Петар је сазнао много о младом Турчину и његовој породици, па и оном што га је довело у ову необичну кућу.

3

Ћамил је човек »мешане крви«, причао је Хаим, од оца Турчина и мајке Гркиње.,

Мајка, која се ни од оне прве жалости није никад потпуно опоравила, пала је сада у тешку и неизлечиву меланхолију. У смрти и ове друге кћери тражила је и налазила прст неких виших сила, осећала се проклетом инедостојном, занемарила је потпуно и мужа и сина. Сушила се и топила нагло. А друге године смрт је дошла као избављење.

Мајка му је била чувена грчка лепотица. Смирна, град лепих Гркиња, није видела такав стас, такво држање и такве плаве очи. Удали су је у седамнаестој години за Грка, тешког богаташа. Кад је девојчици било осам година, богат Грк је напрасно умро. Дао је да се направе два једнака мртвачка сандука. У један је положен леш девојчице и морнари су га потајно спустили у море, а други је, испуњен одговарајућим теретом и тврдо закуцан и заливен, капетан предао мајци, као да је попустио њеним молбама. Кад су стигли у Смирну, она је изнела ковчег и сахранила га на гробљу. Тешко и дуго је жалила своје дете и свакодневно обилазила његов гроб. А кад је, с временом, онако млада и лепа, почела бар донекле да заборавља свој губитак, десило се нешто неочекивано и страшно. Жена првог официра са брода на 36 ком је дете умрло, сазнала је од мужа тајну о добронамерној превари коју су извршили на броду са телом умрле девојчице. Ту тајну је једном приликом поверила својој најбољој другарици. После неке женске свађе, та другарица је, у својој глупости и жељи за осветом, саопштила то другима. На неразумљив и неразумљиво свиреп начин ствар је дошла до мајке. Несрећна жена је тек сада излудела оџалости. Трчала је на гробље, копала ноктима земљу са гроба.

Дечак, који се звао Ћамил, био је леп (мајчина лепота, само у мушком виду) и паметан и добро развијен, први пливач међу друговима и победник на свима рвањима. Али врло рано 37 стао је да занемарује игре својих вршњака

Девојка, која га је два-три пута видела, хтела је свакако да пође за њега; нашла је и начина да му то поручи. Али родитељи су били одлучно против тога да дају кћер за Турчина, и тотаквог који је рођен од мајке Гркиње.

део око стране 36 пише што је Ћамил у затвору.

страна 40. наставити сутра.